Етнолошка обрада појма "БАСМА" - Милина Ивановић Баришић

( Лингвистичку обраду појма "басма" можете да прочитате овде.)

 

Етнолози, антрополози, фолклористи и други истраживачи културне стварности забележили су бројне податке о начинима лечења различитих болести са којима се сретало у свакодневном животу традиционалних заједница. Лечење уз помоћ басми  дуго времена било је преовлађујуће у народној медицини. Територијално је била веома распрострањена и скоро да нема краја (ни места) у којем се басма не препознаје у неком облику. Лечење басмама подразумева изговарање речи или реченица за које се верује да могу да помогну у излечењу одређене душевне или физичке болести или да одврате некакву природну недаћу, неко страдање или невољу.

Вук Караџић је својевремено записао да су басме „оне ријечи скупа што бајалица или бајач говори кад баје“. Осим што се сматра говорном формулом коришћеном у процесу лечења претежно сеоског становништва, у теорији књижевности и фолклористици означава облик народне лирске молитвене поезије која се „од осталих сродних песама и говорних творевина са истом или сличном наменом издваја сликовитошћу и концизношћу израза и експресивношћу ʼтајногʼ језика“.

Данас басма представља прежитак архаичних говорних израза примењиваних у дугом временском периоду у склопу народне медицине. Основна снага њеног деловања је у анимистичком веровању у непознату, али моћну силу која спопада оболелог и утиче на његове радне способности. По традиционалном народном веровању, овој непознатој енергији која запоседа појединца, могло се „доскочити“ само уз помоћ тајанствене „чаролије“ чији основни сиже представља магична снага речи. Басме су изговаране у прози или стиху, а њихов прави смисао био је разумљив само појединим члановима заједнице. Делотворност саме басме била је условљена њеним садржајем са којим је био упознат само мали и „одабран“ број људи који су је примењивали у пракси лечења.

У комуникацијском коду басму можемо сматрати специфичним видом комуникације – везом између пошиљаоца и примаоца поруке чија је сврха помоћ у превазилажењу одређене, по правилу, лоше ситуације у којој се неко налази. Као говорни сегмент процеса бајања, басма је „инструмент“ посебне врсте за који се верује да потиче из прадавног времена, да у себи носи чудотворну снагу и енергију, да је њен „задатак“ да појединцу и свету око њега врати нарушени поредак. То се чини на симболичан начин, тј. кроз одређену магијску процедуру преводи се у друго – жељено стање.

Према намени, басме се сврставају у медицинске, привредне, басме за друштвени живот. Структура им је у облику устаљених фраза, молитви, заклињања,  „развијенијих сижејних схема“, понекад им је текст прилагођен одређеној потреби или ситуацији. Када то услови налажу може се приступити различитим импровизацијама чији обим зависи од многих чинилаца, а пре свега од сналажљивости онога ко користи басму и сврхе којој је она намењена. Изговарање басме, као део вербалног кода у процесу бајања, прати скоро увек и невербални део представљен употребом различитих предмета, у основи са магијском функцијом. Сам процес бајања подразумева коришћење речи, стихова, али и специфичних реквизита за које се верује да поседују исцељујуће моћи, односно које могу помоћи да се из оболелог „истерају“ зли духови (нечисте силе). Со, јаје, ватра, нож, вретено, бели лук, стара метла, восак, ватра, чешаљ, трн и сл. најчешће су коришћени реквизити (магијска помагала) током изговарања басме.
Басма се тихо, тајанствено, скоро неразумљиво изговара. На тај начин се појачава њено магијско деловање на болесника. Болест, најчешће схваћена антропоморфно, шаље се у неповрат („у море“), тамо одакле не може да се врати. Радње које прате изговарање басме обично се понављају три пута, а три пута се понавља и сама басма, али се може изговарати, ако је то неопходно, и до девет пута.

Текстови који се приликом „лечења“ изговарају усклађени су са целином тајанственог ритуала при чему се најчешће користи понављање једне речи која у датој прилици представља „чаробну“ реч која треба да помогне у излечењу: Ја посади конопље, и потопи у воду конопље. Укиселише се конопље, и обра конопље, осуши конопље и оби конопље. И здарачи конопље на дарак, оперја конопље с перјанице, опредо конопље на вретена, смота конопље на мотовило и сасука конопље на коленике. Основа конопље, нави конопље на вратило, сведе конопље у брдо, изатка тежињаво платно, саши тежињаву кошуљу, обуко тежињаву кошуљу и поцепа тежињаву кошуљу. Растури се тежина – растурише се пробади из груди (име болесника)! Усту! Усту! Усту!

У басмама се препознају утицаји паганске и хришћанске традиције што наводи на размишљање да су оне временом прилагођаване потребама „болесника“, а уклапање религијских елемената требало је додатно да „помогне“ у излечењу: Сусрете га мили Боже, па му поможе или Заклињем те (демона болести) хлебом и сољу, небом и земљом и свим свецима да ту теби места нема док не избројимо по небу звездице, по земљи травице, по гори лишће, по мору песак, уступи, ту ти место није.

Речи које се изговарају приликом бајања могу се посматрати и као врста молитве усмерене у „борби“ против болести. Најчешће се изговарају речи у функцији одбране људи од урока, ветра, несанице, костобоље; затим одбране стоке од уједа змије; заштите биља од штеточина. Током дугог времена трајања и примене скоро свака болест је добила своју басму.

Од ветра се баје шапутањем: Пође ветар да се жени, све ветрове у сватове зове: црне, беле, црвене, суре, риђе, модре, горске, нагажене, намерне... Болест се шаље у непознату, издвојену земљу без димензија и без звукова: Иде урок путем, носи тикву, тиква паде, уроци полетеше (...) Измерише небеске висине и морске дубине, одоше где жарко сунце не сја, где петао не пева, где кока не квоча ... где овца не блеји, где кустура не звечи, где наћава нем (...) Басма је обично праћена неком магијском радњом (покрети рукама, главом, телом и сл.).

Да се растуре уроци бајало се различитим формулама: Као лој по ожегу, као магла по делу, као чела по цвету, као роса по траве... Нек лакне као лако перце, као мајчино млеко, или Кошутица лане лиже, да му шаре слиже; а мајчица (име) лиже да јој уроце слиже. С коња узда, с траве роса, с брда магла – с (име) уроци да се растуре“ или „Од урок“ – Плаве очи, жути очи, црни очи. Бегајте, уроци, низ потоци. Те ги идев Турци, ће ве сечев, ће ве испечев. Басма од црвени ветар: „Црвени ветар, црвена кола, црвене краве, црвено теле, црвен човек, црвена шума, црвено дрво. Одсеко дрво, одсеко ветар.

Када басме посматрамо ван контекста у коме су изговаране, када их „ослободимо помоћних“ средстава која се користе током процеса „излечења“, специфичног понашања, као и простора у коме се „лечење“ обавља, „ослобођен“ текст који нам се на тај начин ставља на увид отвара простор за сагледавање других вредности ових, сада већ, поетских творевине. Откривају нам се другачије просторне и временске димензије настајања и коришћења басми. Посматране на тај начин оне нас уводе у свет необичних, фантастичних бића, у сплетове различитих ситуација, у занимљива (понекад тешко схватљива) поређења, у речи и „слике“ занимљиве симболике, а понекад и у невероватна збивања која у крајњој линији указују на инвентивност њихових стваралаца, али и на важност одређених речи и појединих предмета у традиционалној заједници.

Данашњи посматрач (не)свесно ужива у поезији басме „опијајући“ се чаролијом укомпонованих речи у фрази / стиху / прози, док је некадашњи творац несвесно трагао за спасоносним формулама које ће помоћи оболелима. Басме су данас углавном изгубиле „исцелитељску“ намену и функцију, али многе од њих могу се проучавати као поетски вредно наслеђе, односно као архаично наслеђе народног размишљања, жеља, схватања откривајући се као занимљиво и значајно наслеђе народне културе. Данас се преклапа значење басме и бајалице, с тим што бајалица означава и особу која баје.

Литература: Сава Милосављевић. Обичаји српског народа из среза Хомољског. Српски Етнографски зборник: Обичаји народа српског (11). Београд 1913: Српска краљевска академија; Драгутин М. Ђорђевић,  Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави. Српски етнографски зборник: Живот и обичаји народни (31). Београд 1958: Српска академија наука; Rečnik književnih termina. Beograd1985: Nolit; Љубинко Раденковић. Народна бајања код Јужних Словена. Београд 1996: Просвета – Балканолошки институт САНУ; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник. Београд 2008: Етнографски институт САНУ – Интерпринт; Словенска митологија – енциклопедијски речник. Редактори: Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић. Београд 2001: Zepter book world.